„Demijan“ (1919)
Herman Hese

Tačno je da bih ti preporučila da pročitaš bilo šta iz Heseovog stvaralačkog opusa, iako ni sama nisam pročitala dovoljno. Već posle prve njegove knjige sa kojom sam se susrela („Pod točkom“), znala sam da me ni jedna druga neće razočarati. Tako me ni „Demijan“ nije ostavio ravnodušnom. Kao da je to moguće sa Heseom?

Danas bih sasvim sigurno sa istim oduševljenjem čitala i njegov spisak za kupovinu. Naravno, razumeću da moje oduševljenje njegovim delima ne bude svima jasno. Mislim da postoji vreme za Hesea, a nekada se moje vreme za Hesea neće pokloppiti sa tvojim. To ne znači da on manje vredi, već naprotiv – tako on duplo vredi. On večno vredi. Hese u svom pripovedanju ima nešto jedinstveno što u istoriji književnosti nikada nije ponovljeno. To su knjige manjeg obima i jednostavnih rečenica koje uvek navode na razmišljanje; isticanje važnosti duhovnog života naspram telesnog i večna borba između suprotnosti – u svetu kao i u čoveku.

„Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštavanje jedne staze. Nijedan čovek nije nikad bio potpuno on sam, ali svaki teži da to postane. Poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume...
Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog...“

Demijan je simbol spasenja. On je dečak u kome je glavni lik romana, Emil Sinkler, video sve ono za šta je mislio da sam nije sposoban. Roman počinje u njegovom ranom detinjstvu, kada je dečak prvi put uvideo da postoji ona tamnija strana života, izvan toplog doma i roditeljske sigurnosti. Maks Demijan je taj koji Sinklera oslobađa nabusitog Kromera, zbog koga je dečak očajavao. Dečije igre ponekad umeju da ostave veliki trag na osobu. Sinkler nikada nije zaboravio na dešavanje s Kromerom, a prijatno sećanje na Demijana proizilazilo je iz neobičnih i spasonosnih razgovora koje su oni vodili. Svaki put kada se Sinkler nalazio u krizi priželjkivao je da vidi svog druga Demijana. Kada je kao tinejdžer bio u najtežem periodu, predan piću i očaju, nadu je video u jednoj posebnoj devojci koju je znao samo iz viđenja. Shvatio je da to što vidi u njegovoj Beatriče nije ništa drugo do ono što je kao mlađi video u Demijanu. Spas. Tako ga život ponovo vodi ka svom spasiocu iz detinjstva.
Javlja se i izvesna biblijska simbolika u romanu. Demijanova majka Eva postaje novi ideal mladom Sinkleru, a Demijan je taj koji Sinkleru prvi put drugačije govori o Kainu i Avelju, pa i Bogu.
Večita borba dobra i zla.
U Sinklerovom odrastanju je razdor između duha i tela vrlo očigledan, u mladiću kao da mora samo jedna strana da pobedi. A ne mora. Ostaviću te da i sam preispitaš sebe kroz odrastanje Emila Sinklera. Svakako je Heseova poruka da prvenstveno upoznamo sebe najvažnija. Svi odgovori se kriju u nama samima. I u svakom od nas je jedan Demijan. Treba se osloniti na njega.

„...U to vreme našao sam jedno neobično utočište, „slučajno“, kako se to kaže. Ali ne postoje takvi slučajevi. Ako čovek kome je nešto neophodno, nađe to što mu je nužno, onda mu to ne pruža slučaj, nego on sam, njegova rođena žudnja i moranje odvode ga tamo...“

„...Ta ja nisam hteo ništa drugo nego da pokušam da proživim ono što je izbijalo iz mene. Zašto je to bilo tako mnogo teško?“

Autor fotografije: Katarina Marković IV-G