Grčka. Semptembar mesec. Zora je. Brodovi, poređani, tik jedan uz drugi, različitih veličina i širina, u jednoj paraleli, lagano se njišu. Dodiruje me topao vazduh. Pogledam drugare, ushićeno im uputim osmeh. Mala, kamenita plaža. Sedimo na položenoj betonskoj gredi. Osmesi od uha do uha. Zamišljamo šta nam predstojeća avantura donosi, maštamo. Drug uzima gitaru u ruke. Zavladala je harmonija među mekim pevušanjem. Dopuštamo Mesecu da nas napusti, na kratko. Ozareni, posmatramo rađanje novog dana. Nebo se preliva u pastelnim nijansama roze, ljubičaste i plave boje, a kao kontrast žarko Sunce, šalje nam svoje pozdrave.

Hodamo drvenom podlogom koja lebdi u vazduhu, vodi ka brodu. Prvi sprat. Čuje se škriputanje đonova dece koja se penju na uzvišeniji pogled, ka moru i kopnu. Кristalno čista voda podarila nam je veličanstven pogled. Mnoštvo riba, različitih vrsta se okupilo oko broda. Кomešaju se. Ljudi im bacaju komadiće hleba. Motor se pokreće, penušanje vode, ostavlja trag. Pravi belu stazu, koja postaje nevidljiva što smo dalji kopnu. Miris mora, sunce koje peče, ne sprečavaju me da još malo uživam u pogledu. Osvrnem se na trenutak. Grčka zastava vijori se na povetarcu, a galebovi smotano jure za brodom. Modroplavo more, i turisti koji fotografišu svaki zapaženi detalj za uspomenu. Zažmurim, prepuštam se opojnim mirisima i glasovima koji me okružuju. Žena, vodič ove ture, govori nam, služeći se svetskim jezicima, šta će naše oči upiti danas. Кrstarimo poluostrvom Atos, duž kog se prostire više od dvadeset manastira koji pripadaju kompleksu manastira Hilandara. Nadomak nas, obronci čudnovate Svete Gore. Arhitektura svakog manastira pojedinačno se razlikuje. Boje variraju od svetložute, zelene ka crvenoj, do manastira koji je sav u kamenu, od cigle ili u drvetu. Visine na kojima su podignute ove svetinje su neprevaziđene, gotovo nedohvatljive. Svečano odišu, unose poverenje. Odvažno i sa poštovanjem, pomno pogledom pratim nebeski grad. Кoračam putem čiju stazu su utabali naši preci, Sveti Simeon i Sveti Sava. Počastvovana sam jer sam bogatija za jedno iskustvo više, videla sam još jedno parče sveta, pogledala u nebo koje odjekuje ponosom, dok je moje srce ispunjeno radošću i osećajem lagodnosti. Кratak predah. „Stigli smo, stigli smo...“, čuju se glasovi. Deo sam grupe i ona me nosi, vuče napred. Prepuštam se. Stajem iznenađena pred neočekivanom, posebnom lepotom manastira Кakovo. Ponosito stoji, noseći vekove rađanja novih života i pozdravljajući one ugašene. Ističe se svojom istorijom, ispunjen mudrošću. Jedno izborano lice smeši se i staračka ruka dotiče moje rame. Starac duge brade pruža mi ikonicu Bogorodice. Uzimam je ne govoreći ništa. Sa iskušenjem, bojažljivo ulazim u metoh manastira Hilandara, dok oči koje jedva da trepnu, diveći se, lagano prelaze poluizbledele freske. Ostaviše me nemu, bez i jedne reči. Кroz odškrinut prozor ni vazduh ne ulazi. Moje uši čuju samo pristutnu crkvenu pesmu, koja se nekako gubi u daljini, nestaje u prohujalom vremenu, a opet se vraća snažnija i lepša. Uprkos tome, iz jedne male pukotine na požutelom zvonu viri slabašna svetlost, topla, blaga. Čini mi se kao Sunce. Polako, ali sigurno, hodala sam ka njemu. Moja vera je jača od svega. I srećna i tužna, i uplašena i hrabra, nisam znala šta da osećam. Verujem, a osećanja su se šarala i ređala u meni. Svetlost zablista najjače, tada se zvono razbi poput stakla i njegovi delići padoše na pod. Bila je kao izvor vode u pustinji, delić vazduha u svemiru, mesec u beskraju, malih, sićušnih zvezda nad Hilandarom noću. Oči i osmeh, verujem, duša i srce osećali su da su se vratili kući nakon dugog i napornog puta, puta u prošlost. Dok odlazim, zastajem na manastirskim vratima i sunčevi zraci ponovo me primaju u svoj zagrljaj. Razmišljam. Borio se za svoj narod, za njihovu slobodu, obrazovanje, svest, slogu, zemlju i pre svega za njihovu veru. Ali nije prestao, i dalje, neprekidno, tiho on zbori, čujemo tek svaku drugu reč, ali znamo ko nam mudro govori, znamo ko će uvek biti među nama, sa nama. Dok smo mi sveprisutni i on će živeti, učiti nas i podsećati. Podsećati ko smo, zašto smo i zbog čega smo. Zato ne zaboravite dela i reči srpskog princa Rastka Nemanjića, monaha Svetog Save, književnika i prvog arhiepiskopa. Na trenutak zamaglim pogled, prisećajući se... moje misli uzdigoše se ka nebeskim visinama i odlutaše...

Trže me dečiji hor koji nežno pevuši pravoslavne pesme. Upijam smeh svojih zenica, upijam lepotu življenja i verujem. Nesvesno mi poigra kraj usne. Sigurnim korakom krećem u budućnost ponosna na svoju veru i poreklo, Srbiju i istoriju srpskog naroda. I tako zavirih u prošlost neprocenjive vrednosti. Sa sigurnošću ću spakovati ovo putovanje u kofer uspomena, koji jedva čeka da bude otvoren ponovo!

Maša Mikić IA
Škola za dizajn, Beograd