Nebo

Nebeska pena provlačila se kroz plavi prostor na kom je nastala. Dok smo kružili oko nje, rasparčana je bila, kao da se nešto strašno desilo iza nje, pa je ostala kao obris tog brutalnog događaja.
Možda su se srditi džinovi prepirali s druge strane, pa je jedan besni udar njegove ogromne pesnice o tlo bio dovoljan da zaljulja celu zemlju i digne oblake prašine velike koliko jedno more.
Sunce mi je ličilo na zlatnog konja u galopu, koji pretrčava modro plave gore, pored kojih smo se s njime trkali. No, svako je vozilo za vatrenog šarca sporo. On je gospodare dolina i može preduhitriti i sam vetar.
Boje su se raspravljale, koja će s kojom plesati? Nikad dovoljno nijansi ljubičaste, rumene, zlatne... Bio je to bal na nebu.
Obukle su se u mekane, bele haljine i pokušavale da zavedu poljane i borove svojim ljupkim presijavanjima i igrom.
Krovovi su se nazirali, ne bi li bolje videli ovu nebesku predstavu, kakve nigde na svetu nije bilo. Kao da smo popili, splet šarenila se mešao pred našim očima. Ovo je dešavanje kakvog nema!
Dole je bilo hladno, a gore strastveno. Nebo je paleta, umazana i musava najlepšim smešama boja.
Nikada, ljudi moji, nećete videti ono što mi gledamo sada. Možda smo poraženi prizorom koji su anđeli iskomponovali, možda nas je preplavila emocija iz cvetanja novih, nikad pre vidjenih kolorita... Ali kada udahnem sve te boje u vazduhu, osetim se preporođeno. I onda znam, znam da je život svetinja, i poželim da u toj svetinji i ja pronađem sreću.
Nek to traganje započne od sutra, jer inspiracija od nebeskog bala držaće me do poslednjeg mog stanovanja na planeti.
Udaljavamo se, a iznad nas ostaju samo sivi tragovi džinovske borbe i plesanja boja.
Sve ih je manje, izgleda da je predstavi došao kraj. Nebo se povlači u sve tamnije nijanse, kao kada zavesa najavljuje završetak svojim zaklanjanjem pozorišne scene.

Autor teksta i fotografije: Katarina Marković